Zar više nema šetnji kroz sneni grad?
Zar stvarno sve je bilo da umre sad?
Životu sve smo dali, tad umorni smo pali,
da tako slabi dočekamo kraj…
Zar više nema sunca za isti dan,
kad više nema zvijezda za našu noć,
ti pusti me da odem i pustim me da živim,
kad život baca sjene na naš put.
Treba poći kad je ljubav prošla,
bolje da smo sami nego stranci!
Kad nismo sebi više nego znanci,
što čekamo ti i ja?
Kad više nema jutra za ovu noć,
ne čekaj više sutra: sad treba poć!
Pa neka suze teku i nek’ prolaze dani,
al’ treba mirno dočekati kraj!
