Kada se Braca devetneste vrn’o,
s dalekog fronta ‘di soldat je bivo,
prič’o nam kako ga trefilo zrno,
pa zavrt’o rukav i to pokaziv’o.
A mi, a mi smo bili derani.
Prič’o nam Braca o mirisu mora
i o patroli od koje je bež’o,
pa kako je opsov’o nekog majora
i zbog tog posle na robiji lež’o.
A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.
Prič’o nam kako je preš’o Karpate,
zujali meci k’o rojevi pčela.
Rek’o je: “Rat vam je krvav, da znate,
al’ nije mi žao ni ljudi, ni sela.
Ej, žao mi konja…”
Kada se Braca devetneste vrn’o,
svake je večeri prič’o na šoru
kol’ko je curica usput prevrn’o
i kako topovi livade oru.
A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.
Čim Braca korak iz avlije kroči
skupi se društvo iz našeg sokaka.
A svi smo imali velike oči,
prepuna srca i maštu dečaka.
Pa da, jer tad smo bili derani.
Pa da, jer tad smo bili derani.
Psov’o je Braca i krivce i žrtve,
puške i vaške i rov prepun blata.
Rek’o je: “Ne možes prebrojati mrtve
jer su se carevi igrali rata.
Ej, žao mi konja…”
Negde u Braci je paorski koren
i može rata i rata da bude.
Kad nije paor za soldata stvoren,
volije konje i zemlju neg’ ljude.
A mi, a mi smo bili derani
i sve još je vredelo za nas.
Hej, hej, konji beli nebom terani,
kroz san i kroz oblake u kas.
