Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na onu pesmu…
Već je godinama ne pevam,
stari refren nikom ne treba.
A ljudi pesme kratko pamte, Komandante…
Ostaće u knjigama i priča o nama:
Balkan krajem jednog veka.
Svako pleme crta granicu.
Svi bi hteli svoju stranicu…
Tope se snovi kao sante, ej Komandante…
Na barikadama su opet zastave,
svet ide k’o na praznike.
I decu izvode s jutarnje nastave
da vide gladne radnike…
A gde smo mi, naivni,
što smo se dizali na “Hej Sloveni”?
Kao da smo uz tu priču izmišljeni…
Vremena su nezgodna za momka kao ja
koji gleda svoja posla…
Nisam lutak da me naviju.
Imam samo Jugoslaviju…
Sve druge baklje bez mene plamte, e Komandante…
Na barikadama su opet zastave…
I svi su tu da dobiju na toj lutriji…
Na barikadama su uvek najbrži,
al’ nikad i najmudriji.
A gde smo mi, naivni,
što smo se dizali na “Hej Sloveni”?
Kao da smo uz tu priču izmišljeni…
I prevareni…
I kad god prođem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na Panta rei…
Baciće se, tako, neki lik
kamenom i na tvoj spomenik.
Jer sve se menja, i sve teče… Čoveče.
