Pada mrak, ja ga čekam
i uvlačim dim
kao da je poslednji
jer sam sam sa njim
Moje misli se bore
da istrce mi iz glave
u nistavilu sam, shvatam
skupa je cena slave
Sećanje na dane
više nije tako bistro
kao nekada što je bilo
više ništa nije čisto
Ostala su samo
bleda sećanja i slike
stare dane vezu samo
od paučine karike
Niko više nije ostao pored mene
jer svi su drugovi lažni
a prava odanost je od žene
jedne žene koja je nestala
a plašim se da više
nikad više, neću je videti
Tragove sprale su kiše
tiho, tiše se molim da je nađem
da bar jos jednom u životu
i osetim pored sebe tu toplotu
Ležim sam sa sobom
čekam da svane
ništa drugo mi nije ostalo
sem sećanje na dane
Svakog zezanja se sećam
kao juče da je bilo
riba za ribom, iz krila u krilo
a kada je došla slava
sa njom i 100 drugara
a kada je stalo, ponovo sam
ipak sve je oko para
Zavidni ljudi, njihove ćudi
prodane duše
jedva čekali su
da nas zavade, da nas sruše
Ali mi smo pravi igrači
za istinu borci, stihotvorci
ali sad već umorni momci
a svako od njih se nada našoj brojci
svako želi mesto u našoj povorci
A samo oni čiste duše
pobedu sada slave
dok ostali što gube
sada lupaju glave
A mi sami protiv svih
pevamo predposlednji stih
mogu samo da nas mrze
a mi nećemo njih
A našoj deci, kad nam
ono što kuca, stane
prepričavaće im majke
naša sećanja na dane
