Nemam zlata, nemam para,
Niti polja, nit’ dobara,
Niti kuće, niti stan;
Da zaslužim sebi hljeba
Trudit’ mi se, trudit’ treba
Neprestano svaki dan.
Dok još svaka duša živa
U spokojstvu, miru sniva,
I slađani grli san:
Ja se moram sanan dići,
Ne okl’jevat’, žurit’, stići
Mog majstora u dućan.
Moram čistit’. moram mesti
I prašinu s robe stresti,
Napuniti vodom kup,
Da se majstor ne razjari
Da me bičem ne opari –
Da ne bude: tupa, lup!…
Ali to je jad i b’jeda
Što mi majstor dahnut’ ne da –
Uv’jek pazi na rad moj,
Gnjevno viče da se žuri!
A ja moram, pa sve curi
Niz čelo mi r’jekom znoj.
Više puta sve po dlanu
Žuljevi se dizat’ stanu,
Svaki kao vatra vruć…
E, tad mi je najmučnije,
Srcu mi se tuga svije –
Čini mi se da će puć’…
Al’ ja muke sve pretrpim
I obuću dalje krpim –
Uzdišući umoran,
Neću da me majstor ruži,
Neću da se na me tuži,
Neću da sam ukoran.
Ta jednom će muka minut’,
Ljepše će mi sunce sinut’ –
Proniknuti sreće cv’jet;
Ljepši će mi svićat’ dani,
Sa radošću obasjani,
Miliji će bit’ mi sv’jet.
Kad naučim zanat sveti,
Sreća će mi da doleti
Sa čela mi otrt’ znoj;
Kad naučim: od zanata
Eto srebra, eto zlata!
Gospodar ću biti svoj!
Oh, kako će srcem tada
Da mi velja radost vlada
Kad mog truda vidim plod!
Zlatnom zrakom pratiće me
I u radu i u svemu
Vječnog neba blagoslov.
Nemam zlata, nemam para,
Niti polja, ni dobara –
Ta pravi sam sirotan.
Al’ radeći – sve ću steći!
Sve se bliže – sreći stiže,
Sve će vedrij’ bit’ mi dan!
