Štagod noćas da zapevam vućiće na sevdalinku…
Usnuo sam čobanicu uplakanu u šljiviku…
Grom udari… Planu seno… Rasturi se stado njeno…
Zaplete se dim na uvojku… Reče da se zove Bosna…
Čudno ime za devojku?
Nekom Drina teče desno… Nekom Drina lijevo teče…
Sve da teče u dubinu… Na dve pole svet da seče…
Znam tajni gaz, moje lane… Most se pruži gde ja stanem…
Sve da vuku me konji vrani… Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani…
Osta ovaj stari kompas u grudima… A po polju nikli zabrani…
Crne senke što se gnezde u ljudima nadleću me kao gavrani…
Nekada sam putovao po mjesecu… Kroz vilajet pun hajdučije…
A sada me oči ljudske plaše više nego vučije…
Stoputa su prijatelji u molitvi pomenuti…
Dal će mi se radovati? Ili glavu okrenuti?
Šta slagati? Šta im kasti? Svet ne možeš pesmom spasti…
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući… Na put kući…U tuđinu…
Svetom smo se rasipali ko đerdani… Nosili nas nebom ćilimi…
Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?
Nekad smo se bratimili po pogledu… Sluteći da isto sanjamo…
I bogu je prosto bilo krstimo l’ se ili klanjamo…
