Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, ko da zna, al’ to sam jutro dočekao umoran.
K’o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.
Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.
O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,
što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.
Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal’ covek ista rešava
il’ smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?
O zagrli me sad…
