Cinilo se nocas da si opet ovdje
i da te ljubim kao sto sam znao.
Htio sam da pitam otkuda se vracas
i njezan da budem i otrovan, zao.
Htio sam da priznas da ti je sad zao
i da me k’o nekad opet volis malo,
a onda se jutro razlilo po nama
i sve se u meni prekinulo, stalo.
Uzalud se budim, ponovo je vece,
u bucnome stanu neki cudni ljudi,
piju moje vino, govore o tebi
nemarno, bez srca, pripiti i ludi.
I ja nesto glumim, smijem se bez smisla
pobjednik u lazi i putnik bez cilja,
a znam da je lakse kada nikog nema,
plakao bih glasno, zaspao od vina,
ovako u guzvi smijem se bez smisla.
