Majka kara,
Ćerci prigovara;
A ćerca Milica
Muče gleda nica.
“Draga ćeri!
Srce, ne zamjeri,
Nisi opet danas
Dost’ naprela za nas.
Te od toga,
Šta je gotovoga,
Malo bit će prîda;
jer se strašno kida.
Znam ja dobro,
opet krasni pobro
Da uza te staše,
Lice cjelivaše”.
Majka kara,
Ćerci prigovara;
A ćerca Milica
Muče gleda nica.
“”Istina je,
(Milica priznaje).
Gdje se lice ljubi,
Tanki konac gubi.
Odreći ću
Ja gospodičiću,
Da mene opeta
Ne ljubi, ne smeta””.
Tako kaza
Gnjevnoga obraza;
Al jadna kraj toga
Nij’ molila boga.
Eno dođe…
Djevo, tvoj gnjev? – Prođe…
Gospodičić ljubi,
Opet konac gubi.
Majka kara,
Svagdan prigovara;
A ćerca Milica
Svagdan gleda nica.
