Postoji jedno stručno mišljenje po kom sam uvek dosadan i isti,
pa sam probao već svasta: bluz i tango, rege, kantri, rok i diksi.
U traganju za novim šlagerom,
sad kopam prstima po tamburi k’o bagerom.
Ali panika, brate, tonem poput Titanika.
Jer ostade mi marš, jedino još marš.
Za ovo ovde, za happy raju što slavi bedu u punom sjaju.
Ostade mi marš, ništa osim marš.
Pesmica jes’ malo čudna, al’ vremena oskudna – daj šta daš.
Javlja se određeni utisak da imam neke momente u stihu,
ali da moje žalostivne rime negativno utiču na psihu.
Dobar sam, kažu, u baladama,
njima bih dirnuo i onog pravog Sadama.
Ali u ritmu sam, hm, još nedovoljno iskusan. Jel’?!
Pa da probam marš? Jednostavno marš.
Za ovo ovde, za sretno stado koje u mraku mekeće rado.
Ostade mi marš, jedino još marš.
Pesmica jes’ malo jadna, al’ vremena prikladna – daj šta daš.
Kazu da pesma nas je održala. I ja lično zastupam tu tezu.
Al’ sad na primer imam tremu, imam jezu kao slepac na trapezu.
Ovo je rasklimana država.
To više bre ni Pavaroti ne održava,
kamoli jadan ja. Idi, to su naivna nadanja.
Al’ možda legne marš, možda treba marš.
Za ovo ovde veselo krdo što je na svome tek kad mu je tvrdo.
Ostade mi marš, jedino jos marš.
Jes’ da je pesmica bedna, al’ vremena vanredna – daj sta daš.
Pa da probam još marš, kratko – jasno marš.
Za ovo ovde, lenjo do srži čiji je moto “trpi i rži”.
Ostade mi marš, ništa, samo marš.
Uglavnom, što bi se reklo, al’ vreme je isteklo – daj šta daš.
Marš ti, oca ti jebem bezobraznog.
