Sad pokle snig kopni i trzan cvit plodi
I sunce ljepše dni umrlim privodi,
O polja, o luzi, k vami grem ošad toj
Što drže jur druzi u scijeni velikoj.
Neka ini u trudu provode sva lita,
Da zlato steć budu i slavu od svita;
Jer moj duh uživa bez misli usnuti,
Gdi slavic tih spiva svoj poraz minuti,
U pored ter s njime vil moju pripijevat,
Da drago nje ime nauči gora zvat.
Ne vidi pak ludi da ne ima nikada
Dobra ka on žudi, toj sreća čim vlada;
Ni čini carska vlas ni blaga zamirna
Čestitijeh ovdi nas, neg istom svis mirna;
Jer sad čim sunce sja, sve da ima ki človik
A želi pokoja, njegov je tužan vik.
U hvalu pokoja i mirne pameti
