Kad je pre mnogo leta bal pravio baron,
Fon Ligenštul je pozvan da naiđe i on.
Čim uš’o je u salu, onako lep i mlad,
prišla mu neka dama, i uzviknula tad:
“U razdeljak te ljubim,
svim žarom srca svog,
jer hoću da poludim
zbog razdeljka ti tvog.
U razdeljak te ljubim,
jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim,
zbog njega nemam sna.”
Fon Ligenštul je hitro napustio taj bal,
Želeći da, pre svega, eskivira skandal.
Al’ već sledećeg dana ponovilo se zlo,
Stiglo je njeno pismo, na kom je pisalo:
“U razdeljak te ljubim,
svim žarom srca svog,
jer hoću da poludim
zbog razdeljka ti tvog.
U razdeljak te ljubim,
jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim,
zbog njega nemam sna.”
Fon Ligenštul je bio zbunjen stvarima tim.
Izgubio je živce, promen’o se sasvim.
I poč’o je da traži u alkoholu spas,
mesto miseva belih, priviđ’o mu se glas:
“U razdeljak te ljubim,
svim žarom srca svog,
jer hoću da poludim
zbog razdeljka ti tvog.
U razdeljak te ljubim,
jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim,
zbog njega nemam sna.”
