Liposti vrh vila svih te bog nadili
razbludo ma mila, zgovore moj mili.
Kada mi čes k tebi doć, ma mila, podili,
svitja se strani noć nego dan pribili.
Tuj čijem ja budu uza te počivat,
drago je u bludu tve dike uživat;
naj liže gdi kroz toj zagrliš me grlo,
ter rečeš: dragi moj, me dobro me umrlo,
uživat radosti od slasti ljuvene,
čim naše mladosti na svitu cvit zene.
Onda mi svijet ovi svitlostju prosine,
kad naši celovi jezike promine.
Dvornu slas kušati kod mi ukras tvoj pusti,
slatko je griskati medene tve usti.
Čim budu kon tvoje česti ja prilivat
uzdišuć, milo je tve oči celivat,
er slast sve na svit u dugo domore,
a celov dosadit nigdare ne more.
Slast vječna meni čut onda se učini,
razdvojna naša put kada se sjedini.
Čim pjesni naše mi budemo pripivat,
u skute tvome mi drago počivat.
Ležeć tva pribila sa mnome put naga
velmi mi jes mila, velmi mi jes draga.
U milo dobro čes kad združi nas dilo,
uživat slatko jes prebludno tve krilo.
Svaki je meden stvor, ki ures tvoj dili
ti s’ tugom razgovor, ti s’ pokoj moj mili;
steć stopom, znaj, pravo, vidim se u raju,
ma mila zabavo, moj tihi Dunaju.
U veselje radosti ljuvene
