Grubo me je prevarilo vrime.
Preko noći splelo mrižu bora.
Starija san noseć svoje brime
san ka leut daleko od mora.
Isplaka san svoje dane lipe
sva su bila zatvorena vrata.
Gospe moja, ja ne mogu više
stat će srce poput starog sata.
Ladne su mi, ladne ove kiše
a na jugu i zime su od zlata.
Vraćam ti se, Dalmacijo mati
umoran san, negdi moram stati.
Kad nan rane i dušu i tilo
svako traži materino krilo.
Vraćam ti se, Dalmacijo, mati
šalji klapu da me putem prati.
Zapivat ću nek proplaće stina
evo, majko, evo tvoga sina.
Kad san stiga blizu rodnog žala,
kad san vidi školje i vapore
suza mi je pobigla i pala,
teška suza, slana kao more.
Osta san bez riči od lipote
pijan od sriće ka od crnog vina.
Zalud ti je bilo moj živote
ovo more moja je sudbina.
Zalud ti je bilo moj živote
ove niti sežu iz davnina.
Zapivat ću našu od starina
Dalmacijo, evo tvoga sina.
