Jedne letnje noći tople, Cile, Picuka i ja,
poneli smo nešto klope da se nađe za dan dva,
pa smo krenuli u Brazil il’ do južnih mora bar.
Smišljali smo neki fazon, kovali smo dugo plan,
čudno zlato i Amazon, pa je došao taj dan.
Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar.
Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.
Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
Gde smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
kriv je on.
Birali smo dugo čamce, maznuli smo jedan žut.
Poneli smo čak i mamce da bi pecali uz put.
Činilo se, na početku, da će provod biti lep.
Al’, nestade nam prvo hleba, mučila nas strašna glad,
onda grom iz vedra neba, pa oluja, kiša, grad.
Al na, sreću, neki čiča tad nas primio na šlep.
Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.
Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
kad smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
na onom splavu svom…
Vratili nas sutra kući. Jao, što me bilo stid,
pa sam hteo krišom ući, šunjao se uza zid.
Videla me prva mati: “Opa, vratio se sin!”
Na to otac reče samo: “Neka, nek je živ i zdrav…”
Al’ sam, ipak, tu i tamo, posle bio čudno plav,
pa su me u školi dugo zvali Haklberi Fin.
Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.
Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
kad smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
na onom splavu svom…
Kriv je on!
